
Предговор (Јеромонах Лазар Ранковић)
Долазком за игумана светог манастира Витовнице, 2002 године, увидео сам да многи Православни верници који посећују манастир Витовницу, интересују се за наше монаштво и за историјат манастира.
Посто су старе монографије нестале, трудио се да написем нову, монографију о светом манастиру Витовници.
У самом почетку сам укратко писао о монаском животу, да би многи заволели моншаки анђелски чин и живели монашким рајским животом.
Затим сам изнео историјат светог манастира Витовнице, који се налази у подножју хомољских планина и који спада у најстарије манастире Браничевске Епархије из 13. века. Литература о овом манастиру није тако оскудна као у осталим браничевским манастирима. Она је просута по многим старим листовима и часописима, а помињу је, у оба прошла века, и сви вредни посланици у својим списима: (Вујић, Миличевић, Руварац и други).
Пошто се у светом манастиру Витовници налази гроб анонимног (без имена) монаха Синаита, на крају сам писао укратко о монасима Синаутима, који су се у току 14. и 15. века под притиском Турака-муслимана са југа, бежали са Хришћанског истока и населли се у Србију, за време цара Лазара и његовог сина деспота Стефана Лазаревића. Монаси Синаити који су се одликовали великом светошћу изузетне вере и самопожртвовања, а исто време скривеног молитвеног живљена, они су се дубоко урезали у народно памћење нашег Српског народа, њихов је велики значај на обнови монаштва и духовног живота у Србији у 14. и 15 веку.
О монаштву је досад много писано. Овде ћемо само укратко да изнесемо живот, да би многи заволели монашки анђелски чин и живели монашким рајским животом.
По речима Епископа Браничевског Игњатија (Мидића), монаштво се појавило још у првим вековиам Хришћанства, још у Апостолско доба. Први Хришћани очекјући остварење Царства Божијег, први Хришћани су то изражавали кроз монашки начин живота, или тачније, изражавали су то својом незаинтересованошћу за свет и светски начин живота.
Реч апостола Павла да добро чини онај који удаје своју девојку, даље >>