Свети српски православни Манастир Витовница

Предговор (Јеромонах Лазар Ранковић)

Долазком за игумана светог манастира Витовнице, 2002 године, увидео сам да многи Православни верници који посећују манастир Витовницу, интересују се за наше монаштво и за историјат манастира. Посто су старе монографије нестале, трудио се да написем нову, монографију о светом манастиру Витовници.
У самом почетку сам укратко писао о монаском животу, да би многи заволели моншаки анђелски чин и живели монашким рајским животом. Затим сам изнео историјат светог манастира Витовнице, који се налази у подножју хомољских планина и који спада у најстарије манастире Браничевске Епархије из 13. века. Литература о овом манастиру није тако оскудна као у осталим браничевским манастирима. Она је просута по многим старим листовима и часописима, а помињу је, у оба прошла века, и сви вредни посланици у својим списима: (Вујић, Миличевић, Руварац и други).
Пошто се у светом манастиру Витовници налази гроб анонимног (без имена) монаха Синаита, на крају сам писао укратко о монасима Синаутима, који су се у току 14. и 15. века под притиском Турака-муслимана са југа, бежали са Хришћанског истока и населли се у Србију, за време цара Лазара и његовог сина деспота Стефана Лазаревића. Монаси Синаити који су се одликовали великом светошћу изузетне вере и самопожртвовања, а исто време скривеног молитвеног живљена, они су се дубоко урезали у народно памћење нашег Српског народа, њихов је велики значај на обнови монаштва и духовног живота у Србији у 14. и 15 веку.

О монаштву

О монаштву је досад много писано. Овде ћемо само укратко да изнесемо живот, да би многи заволели монашки анђелски чин и живели монашким рајским животом. По речима Епископа Браничевског Игњатија (Мидића), монаштво се појавило још у првим вековиам Хришћанства, још у Апостолско доба. Први Хришћани очекјући остварење Царства Божијег, први Хришћани су то изражавали кроз монашки начин живота, или тачније, изражавали су то својом незаинтересованошћу за свет и светски начин живота. Реч апостола Павла да добро чини онај који удаје своју девојку,   даље >>