Историјат Светог српског Православног манастира Витовнице
Свети српски Православни манастир Витовница се налази на северо-истоку од Петровца на Млави. Манастир лежи на реци Витовници, од које је свакако и име добио, испод самих Хомољских планина. Сам свети манастир Витовница лежи у веома лепом и живописном крају, богатим и изворском водом.
На истоцној страни од самог манастира уздиже се једна стена. На овој стени, по предању, била је мала црквица (капела), чији се остаци још познају. На истој стени, поред некадашње капеле, постоји и дивна омања пећина. Предање говори да су се у њој, још далеко пре постанка светог манастира Витовнице, подвизавали монаси и мала црквица на камену служила им је за богослужење.
Свети манастир Витовница је задужбина светог краља Минутина и подигнута крајем 13. века. (1)
Најпоузданије је гледиште да је свети манастир Витовница подигнут највероватније измедју 1289. и 1291. године, када је свети краљ Милутин са својим братом Драгутином, победили и савладали бугарске одметнике Дрмана и Куделина. Дрман и Куделин, два одметника тартарског порекла, дуго су угожавали овај део Браничева и држали у својој власти.И свети манастир Витовница је подигнут као спомен и захвалност Богу на помоћи за ову победу. Манастир је тада подигнут као крајња тачка до које су српско оружје и српска победа утврдили границе ондашње средњевековне Српске државе. (2)
Као и сви манастири цркве Христове у Србији, али и уопсте у Православном свету и овај манастир и његово братство су делили судбину цркве и народа, носећи често на себи ране њихове.
Иако је свети манастир Витовница подигнут крајем 13. века, ипак најстарији подаци о њему и његовом братству, монаштву, нису старији од друге половине 15. века и почетком 16. века. Ови подаци, на провом месту, тичу се братства и манастирске управе. Тако, за ово најстарије време за које располажемо подацима о витовничком братству, моземо учинити овакав преглед: Игуман Макарије помиње се 1557. године (1). Игуман Макарије је живео у најтежем данима које је до сада презивео српски народ, а то је оно време после пада Смедерева 1459. године. Макарије се помиње као игуман и управитељ овог манастира исте године када је Макарије Соколовић обновио Пећку Патријаршију.
Из овога доба и једно Јеванђеље, по тврђењу М. Драговића, које се налази у фрушкогорском манастиру Бешенову, а које је било својина манастира Витовнице (2). Ово Јеванђеље, као и печат манастира Витовнице из 1703. године у манастиру Крушедолу, помиње и Љуба Стојановиц (3).
Игуман Нићифор помиње се 1619. године (4).
Игуман Ананије помиње се 1622. године (5).
Игуман Висарио. Помиње се 1661. године (6).
Псалтир повезан 1661. године у манастиру Витовнице, при игуману Висариону (7), несужљиво сведочи да је овај рад обављен у Витовници, односно да је манастир тада био жив, у коме се обављала и ова, тако честа делатност у нашим манастирима, повезивање и оков богослужбених књига.
Године пак 1691, јуна 8, забележио је Даскал Стефан у Сент-Андреји, имена свих калуђера раваничких, који су у то доба сеобе под Арсенијем, избегли из Србије. Међу њима је поменуо и име Висариона, сабрата манастира Витовнице, који је, наводно, био са раваничким калуђерима тада у Сент-Андреји. Ово, пак, не мора да знаци да је Висарио и један од братства витовничког који је пребегао у ондашњу Угарску. Овај је запис Даскал Стефан оставио на једном минеју који се чува у манастиру Врднику у Срему.
Помињање у 1703. години односи се ан Висариона ИИ игумана витовничког, а између 1713. и 1733. године помиње се Данило, игуман витовнички.
(текст није целокупан)