О монаштву
... али да боље чини онај који не удаје, обогатила је цркву великим бројем дественица и дественика још у првим вековима Хришћанства. Речи о деству и дествености, његовој красоти и сјају, као и првим пример чистог и десвеног живота, одушевљавали су и привлачили хиљаде и хиљаде верника оба пола да овим начином изграђују своје спасење.
Живот у дествености изображава извесну слику блаженства будућег века носећи у себи многа обележја добара која су нам надом припремљена.
Мада монаштво постоји још од Апостолског времена, тек током трећег столећа и почетком четвртог у Египту је овакав начин живота систематски организовао баш Велики Свети Отац Антоније, у Палестини Свети Теодосије Велики, у Кападокији брилијантни учитељ Свети Василије Велики а нешто касније у Константинопољу, и Свети Теодор Студит. У то време, монашко устројство проширило се на готово читаву хришћанску васељену, на сваки део Света у којем је била основана црква.
Мада је пре Светог Саве било монаштво у Србији, али га је систематски организовао Свети Сава, тако да је у Немањићком времену било у Србији по хиљаду монаха и монахиња по манастирима.
Свети Јован Синајски, писац Рајске Лествице, монаха је дефинисцо на следећи начин: “Монах, то је непрестано приморавање природе и неуморно бдење над својим чулима. Монах, то је посвећено тело, то су очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или спава”. (поука 1.)
Монашки путеви спасења су: завети послушност, дествености и сиромаштво. Они се остварају испуњавањем еванђелских врлина: молитве, поста, рада, смирености, кротости, трпљења, љубави и осталих (1). Искушеник или искушеница пре него што ступи у манастир морају да раскину са светским начином живота, јер у противном имаће проблема у манастиру.
Монаси и монахиње су у данашње време рајски цветови који јос овде на земљи миришу на свето миро. Монаштво, као необориви стуб цркве, је кула светиља у данашњем савременом свету.
Бог припреми седам генерација једне лозе (породице) да би из ње изашао један монах, а због једног монаха благосиља седам наредних генерација исте лозе (3).
Цар Константин, а био је и цар и велики светитељ, када је отишао у Царство Небеско, јављао се и рекао да који су монаси они имају неограничено кретање по Царству Божијем, док су сви остали ограничени. Зато што су се монаси у свом животу одрекли своје воље, напустили свет, презрели и свет и самог себе и све дали ради што веће награде; да после телесне смрти заслуже вечни живот.
Како се постаје монах? Монахом се постаје слободним избором сваког појединца сагласно речи Христовој; “Ако хоће ко замном ићи, нека се одрекне себе и изме крст свој и замном иде” (Мт. 16,24). Када по својој вољи неко слободно данесе ту извишену одлуку, онда одлази у неки од постојећих манастира (где осети да је клима за духовни живот подесна), остављајући своју вољу пред капијом манастирском, јер би му она даље само сметала у монашком животу. У манастиру се предаје на руководство игуману (или игуманији у женском манастиру) и у потпуном послушању и молитви проходи свој искушенички (приправни) стаж, који обично траје три године. После тога долази свецани цин монасења – узимање светог андјеског лика у коме продузава свој монашки зивот и подвиг усходећи ка савршенству и благодати у благодат до последњег свог издиханија. Блажен је онај који се на тај пут одлучи.