Опис цркве и живопис светог манастира Витовнице

Храм манастира Витовнице је Успенија Пресвете Богородице (Велика Госпојина, 28. август по новом календару, а 15. август по старом календару).

Ко што смо вец казали да је манастир Витовница задужбина светог краља Милутина. У архитектонском погледу, црква манастира је зидана у српском – византијском стилу, од камена са мало опека. У основи цркве је крст, са израженом олтарском и певничким аспидама. На дозиданој припрати уздиже се четворострани звоник са лименим кровом. У њему су звона. Зидови манастира су масивни и јаки без посебних украса и декорација. Зидови су зидани као сто је рецено од обрадјеног камена са малтером од свежегашеног креча. Дебљина зидова је око 116 центиметара.

Спољашност цркве је једноставна. Са равних површина зидова, већим делом, сада је скинут малтер, те се јасно оцртава, не само квалитет и врста грађевинског материјала од кога је црква зидана, већ су постала јасна и очевидна и два последња дозиђивања припрата на првобитну цркву и звонара. Са северне и јужне стране су по три једноставна прозора.

До недавно кров цркве је био покривен црепом, сада је заузимањем завода за заштиту спеменика културе из Смедерева, покривен оловом а звонара плехом. Над средњим делом, бродом цркве, уздиже се осмострано кубе које се ослања на стубове, са осам узаних и високих прозора. Унутрашњост цркве дели се олтар, наос, брод цркве и две припрате, од којих је једна првобитна а друга дозидана 1856. године и две певничке аспиде.

Олтар је мали, богато украшен зивописом, са незнатним траговима старог живописа, можда из доба подизања манастира. Камен плоца, која стоји на једном каменом стубу, у средини олтара, скромно пресвучена; представља часну трпезу, свето писмо. На њему је, измедју осталог, свети антимис, освећен од епископа браничевског Митрофана Рајића, 26. новембра 1928. године у саборном храму у Пожаревцу. Вредна је помена и дрвена дарохранилица на светом престолу, на цијој једној страни стоји запис: „Овај крст приложи Миливоје и жена му (Стана) за здравље своје ман. Витовници Милосављевићи из Петровца трговци.“

У средњи део храма постоји гроб једног анонимног (безимена) монаха Синаита. Безимени преподобни Синаит сахрањен је на северноњ страни средњег дела цркве. Данас је тај гроб празан. Местани му прибегавају као лековитом. Такође је М. Ђ. Милићевић, у књизи Кнежевина Србија, књига ИИ, на страни 787. Милићевић по народном предану помиње седам Синаита међу њима и Витовничког: Роман у манастиру Светог Романа, један безимени у Светој Петки, Ромило у Раваници, Григорије у Горњаку, један у Витовници, један у Туману и један преко Дунава у Базјашу.

Који су то монаси „Синаити“?
„Синаити“ везан, посредно или непосредно, за Синајску Гору. Синај је од давнина био привлачан за пустињаке, као место богојављења и тајанственог сусрета измедју Бога и Мојсија у купини неопалимој. Од времена цара Константина, особито од времена цара Јустинијана, када је основан чувен манастир на Синају, Синај је постао један од најзначајнијих духовних центара хришћанске васељене. Налазећи се сталној духовној вези са Палестином и њеним духовним центрима, као и са египатском пустињом, пребогатом монашким насеобинама од најранијих времена, синајски монаси и пустњаци су стекли посебан углед и постали носиоци синајских духовних предања и искустава, која су личним додиром или преко списа писаних од стране синаитских подвизника била прихваћена и извршила велики утицај на Истоку тако и на Западу. Поред Анастасија и Нила Синаита, Филотеја Синаита и других синајских подвижника и писаца, посебну улогу је одиграо преподобни Јован Лествичник са његовом „Лествицом“, која је веома рано била преведена на словенски језик и послужила као мост и веза словенских земаља са синаским духовним предањима.

У току 14. и 15. века, монаси са Синаја под притиском Турака-Муслимана са југа, бежаћи са Хришћанског истока населили су се у Србију за време цара Лазара и његовог сина деспота Стефана Лазаревића.

Монаси Синаити, који су одликовали великом светошћу и изузетне вере и самопожртвовања, а истовремено скривеног молитвеног живљења, они су се дубоко урезали у народно памћење нашег Српског народа, њихов је велики значај на обнови монаштва и духовног живота у Србији у 14. и 15. веку.

Присуство монаха Синаита и њихов свети живот и трагични историјски догадјаји допринели су да Српски народ духовно сазри, кроз мучеништво и склопи квој косовски завет са Богом; завет у коме му је био у прошлости спас, али који је за њега постао и остао и – путоказ будућности.